parallax background

Prazni(ci)

Sustigni dan
08.02.2020
Oči jedne žene
12.02.2020

Nova godina, pa Božić, pa srpska Nova godina… Red prasetine, red špricera, turšije i sitnih kolača… Red muzike, zabavnog programa na televiziji i, naravno, neizbežnog vatrometa.

Nekako ne mogu da se otmem utisku da je nekada sve to bilo lepše, sadržajnije i na kraju krajeva – imalo smisla.

U blaženopočivšoj i nikad prežaljenoj SFRJ Nova godina se čekala sa velikim nestrpljenjem. I da se razumemo, od nje se mnogo očekivalo. Dočekivali smo je kao dobrog prijatelja koji će nam doneti sreću. Moj otac je kupovao prave jelke a ne plastične, kao danas, i svaku bi nakon praznika zasadio u dvorištu. Sad se ispred moje kuće šepuri nekoliko visokih borova. U Deda Mraza nismo verovali, ali njegove poklone niko nije odbijao.

A i on se promenio. Sada je punopravni deo liberalnog kapitalizma. Ima ga čak i u reklamama za banke čiji će vas krediti stezati oko guše i u novoj godini.

Nekad smo Novu godinu dočekivali uz Milenu i Dragana, obraz uz obraz, a po scenariju mog Nišlije, besmrtnog Duška Radovića. Sedmorica mladih su pevali šlagere i džez standarde, a koliko puta sam se samo uspavao kao klinac čekajući da na državnoj televiziji posle ponoći puste “Superemena”.

Šta se promenilo?
Pa, izgleda mnogo toga. Prvo, nema više one fantazmagorične države, vrlog primera fenomena kome su zapadni sociolozi nadenuli ime “Koka-kola socijalizam”. Nema više ni onih ljudi koji su znali da nas tako lepo zabave i nasmeju tih prazničnih dana. Kladim se da današnjim klincima ne znače mnogo imena Lole, Mije i Čkalje. Sa televizijskih ekrana danas podvriskuju turbo-folk pevaljke, političari nam žele sve najbolje i naravno – da opet glasamo za njih, a superherojske filmske hitove smo ionako skinuli sa interneta i odgledali ih mnogo pre decembra. Ostaje ona pomalo sumorna scena koju je lepo opisao Momo Kapor: 1. januar, mučnina u želucu i koncert Bečke filharmonije koji gledaš preko tanjira dlakave prasetine. Mada, nisam baš siguran da se taj svečani koncert više prenosi. Šta će nam? Imamo mi “našu” muziku.

U jednoj priči koju sam objavio u svojoj prvoj knjizi “Leva strana druma” Dule Palilulac, nišlijska lopurda koja pokušava 31. decembra da proda dvadeset kutija viskija kako ga u novoj godini ne bi bio maler, u jednom trenutku upita sebe: “Šta nam donosi nova godina sem ispraznog samzavaravanja?”

E, pa u tome je izgleda štos. Ako smo izgubili onu divnu državu, paketiće sa “Krašovim” čokoladicama i sličicama “Životinjsko carstvo”, ako nema više socijalističkog deda mraza da nam pokloni malo zašećerenih laži, to ne znači da ne možemo sebi priuštiti mali predah od svakodnevnog života u ovoj državi. Makar i uz malo samozavaravanja. I koju kap vina i dobar zalogaj.

Ništa se ne menja, a opet, ništa ne ostaje isto.

To je izgleda smisao i suština naših prazni(ka).