parallax background

Svi jučerašnji mamurluci

Planiram roman o ubistvu Branka Miljkovića
29.10.2019
Između istorije i legende: Jedini roman o Mustafi Golubiću
17.01.2020

Skoro je jedan prijatelj prokomentarisao (na društvenim mrežama, a gde drugde?): “Zamisli koliko treba da ti se ništa ne dešava u toku godine da bi bio uzbuđen oko dočeka Nove godine?”.

Ovo zvuči malo oštro ali, nažalost ima podloge u stvarnom životu. Stešnjeni između kredita za stan i otplate dečje ekskurzije, zaglavljeni u srednjem dobu, ni dovoljno mladi, ni dovoljno stari, zavedeni od strane bankara, političara i marketing menadžera, pripadnici Naroda Nebeskog kao da nema čemu drugom da se raduju…

Tu je veštačka jelka okićena jeftinim ukrasima, tu je novogodišnji program na TV-u, tu su prasetina, čokoladna torta i solidna količina alkohola. I život kao da nije toliko loš. Naravno, mi ne bi smo bili to što jesmo kad ne bi povezali sve praznike u jedan jedini, veliki, pokretni… I kao na ringišpilu, putujemo kroz tu zimsku idilu protkanu pečenom prasetinom, lošim vinom i novokomponovanim šlagerima. Gledamo na stvarnost drugačijim očima. To je jedna od blagodati praznika.

To pravo izgubimo negde posle Božića, ili oko svetog Jovana, kako ko… Zavisi da li radite u državnoj ili privatnoj firmi, da li ste oženjeni ili udati, da li ste mladi ili stari…

Ponekad mi se čini kako je skoro pa cela godina, koja nekako iscuri između kraja januara i početka decembra, u stvari, jedan veliki, višemesečni mamurluk od novogodišnjih praznika. I da je moj poluanonimni prijatelj sa fejsbuka, u stvari, u pravu. Mi se sve to vreme lečimo od posledica preteranog krkanluka, pijanluka i (nerealnog) optimizma koji smo konzumirali u tom kobnom periodu.

I kako onda ne razumeti sve te ljude, pritisnute kreditima, umorne od svakodnevnih obaveza, istrošene od vremena i rada što daju sebi oduška, makar i zbog jednog tako prozaičnog razloga kao što je smena godina na kalendaru?

Nismo ništa drugačiji, samo smo malo stariji… Nismo mudriji, nismo lepši, nismo mršaviji, nismo bogatiji… pa ni siromašniji. Ostali smo isti. I u svemu tome, u toj prazničnoj euforiji, toj mešavini radosti i razočarenja, toj ubitačnoj svesti da je sve prolazno, i život, i praznici, i mi sami, zaboravljamo jednu važnu stvar.

Još uvek smo tu. I prvog i šestog i trinaestog januara…

I mesec dana kasnije, na leto, u zimu, u jesen…
Trajemo.

Uprkos lošem vinu, uprkos visokom pritisku, kreditima, bankarima, političarima… Uprkos turbo-folk pevaljkama, lošim vozačima, zvezdama rijaliti emisija…

Ako ovaj život i liči na žestoki, dugotrajni mamurluk, neka mu bude…
Bar je žurka bila super.