parallax background

Dušanovački gusari

Knjige koje nisam pročitao do kraja – zanimljivo, sve tri su dobile Ninovu nagradu
31.01.2022
Vlaški skok
17.02.2022

Sveta Petka znatiželjno gleda u dvojicu starih prijatelja koji sede za stolom u Dušanovačkoj kafani „Ustanak“. Iza nje je ravnodušni biblijski pejzaž, ispred je svetla socijalistička budućnost. Negde između, tavori sadašnjost u kojoj državni službenici još uvek pokušavaju da dovedu neke stvari u red, kako bi mračna prošlost imala smisla a svetla budućnost došla što pre.

Svetislav Stefanović Ćeća, savezni sekretar za unutrašnje poslove Federativne narodne republike Jugoslavije i Sredoje Samardžić, načelnik Drugog odeljenja Uprave državne bezbednosti znaju se još od pre rata. Dele isti žar za slobodom i pravdom, istu ideologiju i isto iskustvo u borbi. Ponekad dele i ljubavnice. S tim što je drug Ćeća jedan deo svog ratovanja proveo u Dalmaciji, dok je Samardžić morao da se zadovolji gudurama i zabitima Bosne i Hercegovine. Sredoje ponekad misli kako je to njegovog starog prijatelja učinilo prefinjenijim, menja grubim čovekom, zato je i postao savezni sekretar. Dok je on sam, otvrdnuo od borbe i muka, morao da se zadovolji mestom načelnika. Ali to mu nije smetalo. Niti je ikada kvarilo njihov odnos, jer oni su bili braća po oružju i dužnosti, u ratu i u miru, svejedno je, ta veza koja ih je spajala nikada se nije prekidala, ma na kojim položajima bili.

Na stolu ispred njih bile su dve čaše, flaša sa rakijom i pepeljara puna opušaka.

Konobar koji je stajao u dovratku nije se usuđivao da je isprazni.

Bar dok mu se ne kaže.

Nije imao hrabrosti da dvojicu važnih drugova prekine u njihovom ćutanju težem od svake reči.

A Ćeća i Sredoje jesu ćutali. I to je ponekad bilo čudno. Stari ratni drugovi su voleli da se ispričaju kada se vide. Ali njih dvojica – ne. Seli bi tako, pili, pušili i – ćutali. Bilo je nečeg sakralnog u toj tišini ispunjenoj duvanskim dimom i vonjem jeftine brlje. Upravo ona ih je na neki volšeban način povezivala, kao da su u tim trenucima dugog ćutanja, razgovarali mislima.

„Sredoje…“, oglasi se konačno drug Ćeća. „Daj mi ono.“

„Šta?“

„Znaš, bre… Ono. Tvoje.“

„A… To.“

Samardžić iz unutrašnjeg džepa sakoa vadi mali, tamno-sivi predmet i stavlja ga na astal.

Drug Ćeća podiže metalni bokser sa stola, lakim potezom ruke u kome ima nečeg naučenog, gotovo nesvesnog, kao da uzima paklu cigareta. Navlači ga na prste, nalik hirurgu koji navlači rukavicu, proverava da li je bokser dobro legao u šaku, da li ima zazora.

Onda se okreće i gleda u čoveka u ofucanom odelu i grubim cokulama kojeg, odmah pored ulaza u birtiju, drže čvrsto dva korpulentna agenta Službe.

Lice tog nesrećnika je poput lica ovce, tako ga bar vidi drug Sredoje, tupo, naivno, ali prepuno nekog nemog očaja. Niko u njemu ne bi prepoznao nekada moćnog vođu kriminalne organizacije koja je pre i za vreme rata vodila glavnu reč u beogradskom podzemlju.

Drug Ćeća mu prilazi i kratko vreme zuri, ne u njega, nego više u prazno. Kao da okleva, kao da ne želi da bude ovde. Ali to je varka, savezni sekretar uvek zna šta hoće i gde želi da bude. To mu je posao. On povlači još jedan dugi dim iz cigarete koju drži u levoj ruci, baca opušak na prljavi pod kafane i gazi ga cipelom, kao bubašvabu.

A onda zabija metalni bokser sputanom čoveku tačno ispod desnog oka.

Kao da zakiva ekser.

Čuje se krckanje jagodične kosti za kojim sledi prodoran urlik. Drug Ćeća udara još jednom i još jednom, puca arkada i kost iznad gornje usne. Krv prska po podu i po beloj, uštirkanoj košulji druga sekretara.

Razbojnik više ne vrišti, samo bolno mumla kroz otekle usne iz kojih pljuje krv, komade zuba i mesa. Podseća Sredoja na psa kome se njuška zaglavila u zamci za medvede.

Dvojica agenata puštaju da mlitavo telo klone. Razbojnik pada na kolena i u tom trenutku on drugu Sredoju izgleda kao da se moli, poput vernika u ekstazi koji je doživeo pročišćenje. Samo što je ovo pročišćenje došlo kroz krv i bol, a njegov Bog nije plavooki Jevrejin koji je došao da iskupi čovečanstvo za nagomilane grehe, već državni službenik koji je došao da obznani Zakon i kazni sve one koji ga ne poštuju.

Ćeća se vraća do stola, skida okrvavljeni bokser i stavlja ga pred Sredoja.

„Hvala.“, kaže suvo,

Zatim podiže čašu sa rakijom i ispija do dna. Sipa opet. Ispija.

Onda se vraća nazad, do razbojnika koji je, pognute glave, nadnet nad barom sopstvene krvi i kao da, poput Narcisa, pokušava da se ogleda u njoj.

Mučenik počinje da kašlje, onda da se guši, lice mu poprima boju ilovače.

„Koji mu je kurac?“, pita Ćeća.

„Izgleda da mu je nešto… Zapelo u grlu.“, kaže jedan od udbaša.

Drugi prilazi razbojniku i udara ga šakom po leđima.

Iz čovekovih razbijenih usta izlete polomljeni zub i pade u krvavu lokvu.

„Eto, šefe…“, reče agent. „Rešeno.“

Ćeća se nagnu ka čoveku, obujmi svoje debele prste oko njegove brade, podiže mu glavu i pogleda ga u oči.

„Ti si vođa tih…“, drug Ćeća se okreće ka jednom od agenata. „Kako sebe naziva ovaj ološ?“

Dušanovački gusari.“

„Gusari…“, drug Ćeća se ponovo obraća razbojniku. „Je li, zemljače, jesi video ti nekad gusarsku zastavu?“

„Je… Jesam…“, muca sa velikim naporom prebijeni čovek.

„I? Kako izgleda? Opiši mi je.“

„Dve… Dve ukrštene koske… I… I…“

„Šta?“

„Lobanja.“

„Aha. A koje je boje?“

„Šta?“

„Zastava.“

„Crne.“

„Znači… Gusarska zastava izgleda kao četnička? Vi, u stvari, niste Dušanovački gusari, nego ste Dušanovački četnici?“

„Ne, druže načelniče…“, mumla nesrećnik. „Nismo… Mi…“

„Ne prekidaj me.“, strogo će drug Ćeća. „Znam ja šta ste vi odlično. I zato sam i došao ovde. Da vam kažem da to više niste. Slušaj me dobro… Nema više gusara… Kuraca, palaca… Nema više bandi. Nema više veselih gradskih družina, kesaroša i vaćaroša… Ovo je novo doba. Mi smo komunistička zemlja. A u komunističkim zemljama ne postoji organizovani kriminal. Jasno?“

„Jasno.“

Drug Ćeća odlazi do stola i uzima jednu cigaretu iz pakle. Pokazuje Sredoju da mu pripali i ovaj to čini. Dok odbija dimove, on opet zamišljeno zuri u zid pred sobom, gde ispod kandila visi obešena ikona Svete Petke, i kaže:

„Vidi… Daćemo tebi i tvojima… Malo. Koliko da okvasite gušu. Ali stara vremena su prošla. Nije vam ovo kraljevina… Od sad odgovaraš samo meni. Hoću svakog ponedeljka da se javljaš u centralu da podneseš izveštaj. Neću da neko prdne na Dušanovcu a da ja to ne znam. Jer ako se to desi… Ti ćeš, gusaru moj, da prdneš u čabar.“

Ćeća zatim sede nazad za sto.

Nasu sebi i Samardžiću još rakije i dade naređenje agentima.

„Vodite ga.“

Dok je ispijao rakiju, on reče:

„Dobili smo neke dojave…“

„O kome?“, upita Samardžić.

„O nekoj grupi studenata. Nazivaju sebe Neosimbolistima.“

„Nikad čuo.“

„Ima tu i profesora… I nekih ljudi sa ulice. Nekakav kolporter…“

„Naš čovek?“

„Nije. Ali je član partije.“

„Da ga vrbujemo?“

„Ne. Treba nam neko malo manje upadljiv.“

„Zašto?“

„To su…. nekakvi pesnici. Boemi. Kao one budale što su pre rata sedeli u Skadarliji, čitali novine, pili loše vino i srali o svemu i svačemu… Sećaš se? Ona budala iz Toplice, na primer…“

„Drainac?“

„E, on…“

„Lepo su ga uvoštili naši.“

„Jesu. Ali nije više takvo vreme. Sad moramo sve po propisu.“

„Kako to misliš?“

„Lepo…“

„Da jurimo pijane pesnike? Nemamo pametnija posla?“

„Reč je ubojitija od puške, moj Sredoje.“

„Ne znam baš… Ja sam pobio mnogo Švaba i domaćih izdajnika tokom rata. Nijednog rečima. Samo metkom.“

„Vremena se menjaju, stari druže…“

„Vremena se svakako menjaju, ali ljudi ostaju isti.“

Drug Ćeća uzdahnu, klimnu glavom konobaru i ovaj poslušno zameni piksle.

„Ovi mladi…“, reče. „Misle da svet počinje od njih. Nisu ratovali. Nisu osetili okupatorsku čizmu. Ne oskudevaju ni u čemu. Žive u slobodnoj zemlji sa bezbroj mogućnosti… A ko im je to omogućio? Mi. I naši pali drugovi.“

„To je tačno.“, složi se Samardžić.

Ćeća se nagnu preko stola, oči mu zasijaše, malo od rakije, malo od pritajenog besa.

„Hoćeš da dozvolimo gomili balavaca da pišaju po onome što nam je najsvetije? Nisu oni samo grupa pijanih poeta… To je malograđanska klika i… Faktički – ideološka formacija.

„Ideološka?“

„A šta je to njihovo bulažnjenje o boljem svetu, slobodi, pravdi? Ta njihova poezija i književnost? Koji je to kurac? To je program, moj Sredoje. Politički program. Ideologija. To je peta kolona. Buržoaska podvala. Ne valja im društvo i država koju smo stvorili? Hoće svoju? E, pa dobiće kurac moj. Ima da napunim špilje po Golom Otoku tom balavurdijom, pa nek tamo prave taj svoj bolji svet.“

„Zato ih i zovemo tako?“

„Kako?“

Preskočena generacija.

Drug Ćeća protrlja bradu prstima, kao da hoće da se liši nekog nezgodnog svraba.

„Nađi nekog mladog. Ali obrazovanog. Nemoj da šalješ nekog od ovih naših što sriču dok čitaju i smrde na beli luk… Ima da štrče k’o govno iz vode. Neka im se približi… Neka uđe u tu njihovu… sektu. Neka sve ide redom i po propisu. Prvo obaveštajni, pa onda operativni rad.“

„Mislim da već imam jednog takvog.“, reče Samardžić.

„Odlično. Kaži mu… Kad se ubaci među njih… Da naročito obrati pažnju na tog nekog Nišliju…“

„Nišliju?“

„Aha. Neki… Miljković. Sin žandara. Taj najviše laje.. Jebi ga. Da smo mu streljali taticu na vreme, ne bi bilo tako. Šta da ti kažem, znaš i sam da smo bili dosta popustljivi posle rata… Mesto da satremo bandu, mi im se smilovali… Sad nam njihov okot ruši državu.“

„Miljković, kažeš? U redu.“

Drug savezni sekretar ustade i pruži mu ruku. Samardžić je prihvati i oseti čvrsti stisak. Ćeća mu klimnu glavom u znak pozdrava i krenu ka izlazu. Zatim, iznenada, zastade na tren pa pogleda u ikonu na zidu.

„Gazda?“

„Da, druže sekretare?“, oprezno će konobar tanušnim glasom.

„Skini ovo sranje sa zida.“

    (Odlomak iz rukopisa romana „Zvezda nad prazninom“)
Copyright © Dejan Stojiljković, 2021.