parallax background

Druga strana ponoći

Neonski bluz
10.12.2020
Rokenrol suština – prikaz knjige Dejana Stojiljkovića „Neonski bluz“
17.12.2020

„Televizija je život. A ono, s druge strane ekrana, to je imitacija. Zvuči ludo, ali istina je… Mi koji se čoveku obraćamo iz magične kutije stvarniji smo od njegovog komšije, brata ili poštara. Mi smo nešto kao dalji rođaci iz predgrađa čiji glas donosi dobre vesti. Mi postojimo mimo svega… mimo lošeg vremena i lošeg piva, smešnih odluka vlade i još smešnijih stvari koje izjavljuje premijer da bi ih opravdao, užasne igre omiljenog fudbalskog kluba i činjenice da se najlepša riba u gradu udala za kretena. Mi smo stvarni, gospodine Ilajdža, i najveće naše umeće jeste što ljudima koji netremice bulje u tu kutiju za idiote, svake večeri iznova uspevamo da prodamo jednu te istu laž…“

„A ona je?“

„Da je njihov život proveden pred katodnom cevi što isijava šarenilo iluzija, a da je ono što im mi serviramo pod svetlom reflektora jedina istina. Štaviše, da je sve to što mine televizijskim ekranom jedini životni ideal. Mlečnobeli zubi, košulja što se ne gužva, superbrz automobil, kvarcovana plavuša koja ne misli, šnicla koja ne goji i pivo od kojeg se ne možeš napiti…“

Toni Vilson slegnu ramenima i izvede logičan zaključak iz svojeg izlaganja:

„Televizija je najveća magija našeg doba.“

„Koliko ja znam…“, mrmljao je Ilajdža paleći cigaretu. „Magija je magija. Bilo da dolazi kroz prastaru bajalicu ili iz katodne cevi… Televizija nije ništa do savremene kristalne kugle.“

Stajali su na trotoaru vlažnom od kiše koja je rominjala celo popodne. Tipična mančesterska mini provala oblaka, sazdana od sitnih i upornih kapi, namirisanih kerozinom i prigradskim siromaštvom. Taksi je kasnio, kao što uvek kasni u Mančesteru iako se studio Televizije Granada nalazio u Ulici Ki, koja je bila maltene u centru grada. Iz nekih svojih razloga, Ilajdža nije želeo da do Inferna odu Tonijevim kolima.

Dok su se vozili ka južnom delu grada, on upita Tonija:

„Zašto su vam ukinuli šou ’So It Goes’?“

„Bilo im je dosta mene i moje muzike“, slegnu Vilson ramenima. „Ne krivim ih za to… Prišao mi je šef i prosto mi rekao: ’Ne želim više na mojoj televiziji tipove kojima viri konjski rep iz dupeta.’ Muzičar na kog je mislio jeste gospodin Osterberg.“

„Igi?“

„Da. Igi Pop. Poznajete ga?“

„Nažalost.“

„Plus… Usred pesme ’The Passenger’ upotrebio je reč jebeno… kao jebena kola. Tako da je bila debata od sedam dana u Granadi oko ove jedne reči. Ja sam samo vrištao: UMETNOST! UMETNOST! To je jebena UMETNOST! Posle toga sam želeo da snimam Pistolse, njihovu ’Anarchy’ turneju, ali nekome se to uopšte nije svidelo. Samo sam dobio memorandum u kome je jednostavno pisalo: ’Neće biti Seks pistolsa sledećeg meseca na programu.’ Totalno sam popizdeo, ali nisam mogao ništa… Onda je i šou sa Igijem emitovan… Neki genijalac se setio da umontiramo zvuk aplauza koji bi išao svaki put kada Igi kaže da je nešto jebeno. I to je i urađeno. Ali smo završili montažu deset sekundi prerano… Tako je čitava nacija čula Igija kako uz odjavnu špicu urla na publiku u studiju: Aplaudirajte JEBENIM rukama!“

Ilajdža poče da se smeje toliko glasno da se taksista okrenuo u svom sedištu da vidi je li sve u redu.

„Ne mogu da verujem! Matora pušikarska đankoza! Uopšte se nije promenio.“

Inferno se nalazio u podrumu stare predratne zgrade koja je nekim čudom preživela nemačke bombe tokom izleta koje je Luftvafe imala nad Mančesterom za vreme rata. Za divno čudo, izgledala je isto kao i pre nekoliko godina kada je Toni sa svojim prijateljima otišao na jedno dosadno disko-fank veče. Oronula fasada bila je prošarana velikim četvrtastim prozorima koji su podsećali na oči bezimenih čudovišta kakva možeš da vidiš dok si na esidu. Sem što su ta čudovišta u svim bojama duge, a zgradu u čijem se podrumu izlegao Inferno krase fine nijanse pepeljastosive i otužno žute. Ulaz je bio tik iznad širokog stepeništa na čije krajeve su bili usađeni stubovi ograde od crnog kovanog gvožđa. Ovoga puta, nisu ih dočekali krupni frajeri, utegnuti u majice na kojima je bilo ispisano OBEZBEĐENJE, koji su upirali preteće poglede i postavljali uobičajena pitanja: „Droga? Oružje?“ Ovoga puta ih na ulazu nije čekao niko, samo mrak u dubini dugačkog hodnika i nedefinisana studen u njemu.

Spuštali su se dugim stepenicama koje su se uvijale poput spirale i već tu je Toni Vilson počeo da se oseća drugačije.

Naime, oni jesu išli pod zemlju, ali kao da su silazili negde mnogo dublje. A same stepenice i zidovi na kojima je prigušeno svetlo obasjavalo grafite i šare na napuklom betonu stvarali su neki mučan utisak klaustrofobije. Negde na pola puta, Toni iznenada postade svestan čudne buke koja je dopirala odozdo. U početku je to bio nerazgovetni eho nečeg što je u sebi nosilo neprepoznatljiv spektar zvukova… a onda je sve to dobilo ritam. I upravo taj ritam je bio to što ga je nateralo da za trenutak zadrhti. Činilo mu se kao da nešto dole, duboko u tami mančesterskog podzemlja pulsira… poput srca neke ogromne zveri.

Zastao je, duboko udahnuo ustajali vazduh brišući šakom hladan znoj sa čela. Ilajdža, koji je išao ispred njega, tada se okrenu i elegantnim pokretom ruke otvori vrata, iz kojih pokulja zaslepljujuća svetlost.

„Gospodine Vilsone…“, čuo ga je kako govori dok se hodnik punio zaglušujućom muzikom.

„Dobro došli u Pakao!“

 

(Iz prozne zbirke NEONSKI BLUZ, u svim knjižarama od 10. decembra 2020. u izdanju Lagune)

Copyright © Dejan Stojiljković, 2020.