„Ti si hrabar čovek, kapetane Blante“, čuo se metalizirani, a opet ljudski glas kroz zvučnik radio-uređaja. „Verujem u tebe, možeš ti to.“
„Možete li da ponovite ono što ste rekli, generale?“, uzvrati Džimi. „Čini mi se da ste pomenuli izraz eliminisati.“
„Tako je, kapetane. Ima nečeg nejasnog u tome?“
„Dakle, ako sam dobro razumeo, vi želite da napadnemo Ruse koji su zauzeli prištinski aerodrom?“
„Potvrdno, kapetane. Da izvršite napad svim raspoloživim silama i eliminišete neprijatelja. Mislim… Njih je… koliko? Dve stotine. A ti iza sebe imaš celu 4. motorizovanu brigadu.“
„Moraću da razmislim o tome, generale.“
„Da razmisliš? Slušaj me, momak, to nije bila molba već naređenje!“
„Moraću da se konsultujem sa svojim nadređenima.“
„Da se konsultuješ sa… Ja sam tvoj nadređeni!“
„Ne. Vi ste Amerikanac, generale Klark. Moji direktni nadređeni su Britanci.“
„Britanci?! A za koji kurac smo pravili Alijansu, onda? Slušaj me, dečko, za ovo ću te poslati na vojni sud! Ili ćeš odmah izvršiti naređenje i krenuti u jebeni napad ili ću ja…“
„Žao mi je, generale…“, reče Džimi smireno. „Ali nemam nameru da postanem odgovoran za izbijanje Trećeg svetskog rata…“ KLIK!
Nakon što je isključio radio-prijemnik, Džimi izađe iz bornih kola. Bili su nadomak aerodroma. Mogli su da vide ruske vojnike kako na pisti igraju fudbal. Baš kao i one na stražarskim mestima kako spremno iščekuju.
„Da li se ja to varam, kapetane Blante“, reče jedan od poručnika, „ili ste to upravo prekinuli vezu generalu Vesliju Klarku?“
„Ne varaš se, poručniče.“
„Šta da radimo kapetane?“, upita drugi poručnik, padobranac.
„Čekaćemo.“
„Ali… Imamo naređenja.“
„Kakva naređenja?“
„Da eliminišemo neprijatelja“, bio je uporan padobranac.
„A gde je taj neprijatelj?“, upita ga Džimi.
Padobranac je gledao preko njegovih ramena, u Ruse koji su goli do pasa na aerodromskoj pisti trčali za fudbalskom loptom.
„Eno ih… Rusi…“
„Želiš da napadneš aerodrom pun ruskih padobranaca? Samo izvoli.“
„Kako da znamo za šta se borimo ako ne znamo ni ko nam je neprijatelj?“
Džimi uhvati sebe kako gleda u retrovizor džipa koji se nalazio na čelu kolone. Sa tamnosivog stakla pogled mu je uzvraćala deformisana prilika. Taj lik se menjao, rastao i smanjivao se, nesaglediv u svojoj nakaznoj prirodi.
Namah se vrati u onaj trenutak kada je sa ženom u crnom stajao kraj bunara.
„Tebe mora da je pravio neki američki mornar na odsustvu“, začu kako se oglašava drugi poručnik. „Ovo nije naš rat, idiote.“
Lik u retrovizoru postade jasan.
Džimi sklopi oči.
I ponovo ih otvori da bi u na glatkoj površini stakla video svoj lik.
(Iz prozne zbirke NEONSKI BLUZ, u svim knjižarama od 10. decembra 2020. u izdanju Lagune)
Copyright © Dejan Stojiljković, 2020.
